Hamed Vafaei
U predstojećoj studiji nastojali smo da u kratkim crtama opišemo epohu i pesničko delo Hadže Šemsudina Muhameda Širazija, poznatog kao Hafiz, kao i prilike koje su vladale u vreme kada je živeo pesnik čije se ime i danas u mnogim zemljama sveta, veoma često pominje. Nadamo se će ova studija, iako koncizna, poštovanom čitaocu pružiti neophodne i dovoljne informacije.
Pogled na Hafizovu epohu
Raspad ilhanidske dinastije u Iranu usledio je u isto vreme kad i dezintegracija kulture koja je bila glavni uzrok tuđinske „tatarske“ vlasti i krvoprolića koje je sa sobom donela. Misaona pometnja, slabljenje samih temelja filozofske misli, rasprostranjenost sujeverja i neodgovornosti, oslanjanje na fatalizam i širenje duha potčinjenosti i indiferentnosti prema svetu, u velikoj meri se može smatrati posledicama smutnje iz „mongolske“ epohe. I pored velikih i zapaženih nastojanja mistika i filozofa Ibn Arabija, koji kao učitelj u to vreme deluje u Damasku, da približi gnozu i filozofiju i tradicionalni sufijski pravac postavi na naučne osnove, u narednoj epohi gnoza biva izložena pretnjama populističkih ideja. Dekadencija, kao posledica mongolskih osvajanja nije zahvatila samo sferu mišljenja i kulture, već i područje stvaralaštva i književnosti, svakim danom postajala je sve vidnija. Osim postojanja i rasprostranjenosti nekih reči mongolskog porekla u persijskom jeziku i književnosti, utučenost, obeshrabrenost i ravnodušnost sjedinili su se sa persijskim idejama, talenti su izbledeli, a lirske i književne emocije su u kreativnom pogledu stagnirale. Stagnacija i haotično stanje karakteristični za kreativna i intelektualna nastojanja u Hafizovo vreme, samo su odjek političkih dešavanja i pometnje u ekonomiji i društvu u periodu nakon mongolskih razaranja. U to vreme, različiti verski pravci dobijaju priliku da slobodno ispovedaju svoja učenja, pa i da, ukoliko je potrebno, osnaže njene temelje, prevashodno zahvaljujući nedostatku verovanja među nekim Ilhanidima, odnosno nedostatku predrasuda među drugima. U tim danima slobodno se ispoveda i propagira ne samo islamska religija, već i hrišćanstvo i zoroastrijanizam, a njihovi pripadnici neometano ispovedaju svoje verske obrede. Takva atmosfera verskih sloboda stvorila je pogodno tle za razvoj i širenje verskih učenja nekih islamskih pravaca, koji su do tada bili u manjini, među kojima i šiitskog. Od tog trenutka šiitski pravac se ubrzano razvija, i već u tom periodu utemeljeno je nekoliko lokalnih vladavina koje su predstavljale izazov centralnoj vlasti.
Timurovi napadi na Iran koji su usledili nakon pada ilhanidske vladavine doneli su ubijanje i razaranje , isto kao i mongolska invazija. Posle Timurove smrti 807. godine po hidžri, među njegovim potomcima izbija sukob oko nasleđivanja njegovih poseda, od kojih samo Šahrah Mirza uspeva da prostrane, istočne delove Timurove kraljevine sačuva od rasula. On je za svoju prestonicu odabrao grad Herat u koji je, kao osvedočeni zaljubljenik u islamsku kulturu i umetnost, privukao umetnike raznih profila – kaligrafe, slikare i pesnike i na taj način postao zaštitinik velikog umetničkog pokreta svoga vremena. I njegov sin je, isto kao otac, bio privržen umetnosti i preuzeo je ulogu mecene mnogih umetnika koji su za njegovu biblioteku stvorili dragocena dela, među kojima i rukopisne primerke Kur’ana i Šahname, koji se kao najdragoceniji predmeti čuvaju u iranskim bibliotekama.
U Hafizovo vreme persijskim jezikom i kulturom ponosio se široki prostor. Persijski jezik se takođe odomaćio na Indijskom potkontinentu i u Maloj Aziji, a Azerbejdžan, Isfahan i centralna iranska visoravan su imali svoje učenjake i umetnike. I poredbrojnih sukoba u prošlosti, koji su se odigrali kao posledica dolaska na vlast dinastije Timura, provincija Fars je ostala vrelo persijskog jezika i poezije kao i u minulim vremenima, a grad Širaz je i dalje smatran pesničkim i književnim centrom. U drevnom Iranu, na književnu scenu su stupili mnogi pesnici i književnici od kojih je svaki sa svoje strane imao udela u promicanju velikog naučnog i literarnog karavana.
Sadašnja persijska književnost duguje svakom od njih. Neke pesme iz korpusa persijske poezije dostigle su nivo i s pravom stekle svetsku slavu. Njihov dopadljiv govor potekao je iz najskrovitijih dubina ljudskog bića i preskočivši jezičke barijere približio se granicama duhovnog. Idući tim pravcem iranski pesnici su se vinuli u visine sa kojih njihove pesme i u prevodu na druge jezike na čitaoce ostavljaju isti čaroban utisak, kao i na matičnom, persijskom jeziku. Iz grupe tih pesnika ukazaćemo na Mevlanu Dželaludina Muhammeda Rumija, poznatijeg kao Moulavi, šejha Muslihuddina Sa’dija, poznatog kao šejh Adžal i Šemusudina Muhammeda Širazija, poznatog kao Hafiz Širazi. Oni su zakoračili u oblast nadmaterijalnog i poklonili pažnju onome što je zajedničko svim ljudima, što i jeste tajna uspeha ovih velikana.
Hafiz
Hafiz je najsjajnija zvezda na nebu persijske kulture. Tokom mnogih vekova pa sve do danas, ni jednom pesniku nije uspelo da kao Hafiz prodre u dubinu i samu srž identiteta Iranaca, i ne samo Iranaca, već i pripadnika drugih nacija. On je pesnik svih epoha, u čijem su Divanu govor svoje duše pronašli pripadnici raznih grupacije – gnostici privučeni Božanskim očitovanjima preko nadarenih književnika i pesnika, i obični ljudi, i njegovim jezikom pevali o svom stanju. Hafiz je pesnik čiji je Divan sve do danas najprodavanija knjiga u Iranu posle Kur’ana, i koji se u mnogim kućama sa posebnim poštovanjem drži nadomak Božije knjige.
Hafiz je pesnik koji je govor, značenje, formu i sadržaj doveo do vrhunca i čija su kazivanja u svim kategorijama, najodabranija, najsažetija i najprijatnija. Hadže Šemsuddin Muhammed Širazi, čiji su najpoznatije titule Hafiz, Jezik tajni (Lisanu-l gajb) i Širaski slobodoumnik rođen je oko dvadesete godine 14. veka (1317. ili 1325. g. hidžre) u Širazu. Preci su mu bili iz okoline Isfahana, a njegov otac se nastanio u Širazu. Tu je mladi Šemsuddin Muhammed stekao obrazovanje, i sve do kraja života, nekih šezdesetak godina nije pokazao želju da ga napusti. Ne računajući nekoliko kraćih putovanja, Hafiz je čitav vek proživeo u svom rodnom gradu, u kome je 1389. godine i umro. Savladao je sve kur’anske nauke, od kiraeta i tefsira, preko teologije i filozofije do irfana, pa je čak i pesnički stil i specifičan način izražavanja preuzeo iz Časnog Kur’ana. Od trenutka kada se kao mladić okrenuo poeziji i znanju, Hafiza nije interesovalo sticanje bogatstva. Čak i kada je svojim uspehom na sebe skrenuo pažnju vladara i nekih istaknutih ličnosti provincije Fars, i bio rado viđen na dvoru Abu Ishaka Indžua i šaha Šudža Muzaferija i uživao naročitu blagonaklonost hadži Kavamuddina, upravnika grada Širaza, Hafiz nije napustio oskudan i siromašan način života. Njegovo srce je slamalo to što, kao i Firdusi i Hakani nije imao dece, što je u dubini njegovog bića ostavilo nezalečivu ranu. Period spokoja za Hafiza bilo je vreme vladavine šah Šejha Abu Ishaka, koji seprema Hafizu odnosio s poštovanjem, za razliku od perioda kada je na vlasti bio Mubarezuddin Muhammed, perioda u kome su preovladavali fanatizam i grubost.
Hafizov svet poezije i ideja
Ono čime trenutno raspolažemo od Hafizovih dela je Divan koji sadrži nešto manje od 500 gazela, nekoliko kasida, i nekoliko dvostiha i katrena. Hafiz je u osnovi pisao gazele, zbog čega se dve druge forme – kaside i dvostisi, najčešće zapostavljaju. Ni u formu gazela on nije uneo neke inovacije, već ih je pisao istim stilom kao i njegovi prethodnici Sa’di, Hadžo Kermani i nekolicina drugih pesnika. Ritam, rima i sadržaj većine Hafizovih gazela napisani su u stilu koji su koristili i raniji pesnici. Međutim, sama spoljašnja sličnost nikako ne znači da je mudri širaski pesnik robovao drugima pesnicima, slično mnoštvu bezidejnih sledbenika u naizmeničnim epohama. Hafiz je persijski gazel doveo do stupnja savršenstva, tako da su se napori svih koji su se okušali u tome, u poređenju sa uzvišenošću i umetničkim savršenstvom njegovih reči pokazali kao slabi. Možda su ga upravo zbog tog kredibiliteta neki smatrali „Pečatom iranskih pesnika“.
Hafizov jedak i opor govor je obojen sarkazmom i ironijom iz koga provejava glas poboljšanja i čovekoljublja. Izgleda da je Hafiz, nakon Sajfa Farganija i Ubejda Zakanija, pronašao nov način da se lukavstvima, dovitljivošću i mudrošću bori protiv Samanida i društvenih poroka, koji je svež poput njegovog pesničkog izraza.
Pre Hafiza pisani su ili „ljubavni“ ili „gnostički“gazeli, međutim, Hafiz je pronašao sredinu koja kombinuje ljubav i gnozu, stvarajući stil nepoznat do njegovog vremena, ili u najmanju ruku, stil koji nije bio savršen i doteran. U njegovim socijalnim gazelima prikazana je minula kultura u punoj raskoši islamskog Irana. Čini se da je Hafiz, kao i Abu Kasem Firdusi, sa više uspeha nego drugi sintetizovao islamsku i iransku kulturu.
Gazeli
Hafiz je najveći pesnik gazela osmog veka po islamskom kalendaru (14. v.), i kao što je već rečeno, za celog života je samo dva puta, i to nakratko, napustio rodni Širaz. Obilno čitanje Kur’ana otvorilo mu je vrata u proučavanje arapske književnosti i retoričke discipline, da bi se kasnije posvetio proučavanju filozofije, gnosticizma i ostalih nauka tog vremena. I sam postaje hafiz (onaj koji zna Kur’an napamet), ali i znalac i filozof, iako ga ništa od toga ne privlači kao poezija i svet lirike. Sve pojave posmatra kroz prizmu lirike. Ništa ga toliko ne privlači, pa ni buka i graja koja dopire iz škola, ni znanje i vrline koje beše stekao tokom svojih četrdeset godina života. Od svega toga važniji su mu hartija i mastilo, a svet poezije draži mu je i uzvišeniji od svega ostalog.
Hafizova poezija, čiji najveći deo čine gazeli, slavi slobodu, zbog čega je Hafiz zaslužio nadimak slobodoumnik i njegove pesme su tako i pevane. Hafiz slavi slobodu i bori se za nju, i u toj borbi za otklanjanje prepreka koje joj stoje na putu, u punoj lepoti se manifestuju njegove najbolje i najjasnije misli. Hafiz ne želi da njegova niti bilo čija sloboda bude oštećena, i ustaje protiv onoga što je sprečava – hipokrizije, netrpeljivosti, sujete, uobraženosti i lukavstva, i toj borbi posvećuje jedan deo svoje umetno-sti. Ma koliko izgledalo da Hafizov stil, prema nekoj opštoj klasifikaciji, poseduje karakteristike iračkog stila, ipak taj stil možemo nazvati posebnim Hafizovim ili uzvišenim stilom. Pored brojnih aluzija na kur’anske ajete, poslanička predanja i tradiciju, narodne priče i mitove u njegovim gazelima, Hafizove pesme na najviši stupanj uznose rečitost izgovorenog, veštinu komponovanja i oblikovanja reči, umetnička kreativnost i jedinstvene slike, kao i spiritualne figure – ukratko, konciznost i dvosmislenost.
Usklađenost ritmike i značenja gazela jasno govori o umetničkom daru koji izbija iz bića ovog velikog pesnika. U njegovim gazelima ne možemo naići na neujednačen, grub i težak ritam. Oni su najčešće ritmički mekani i ujednačeni, sa besprekorno usklađenim značenjem i sadržajem. Na primer, kada izražavaju radost i veselje, koriste živahan i uzbudljiv ritam, i obratno, kada izražavaju tugu i žalost, njihov ritam je težak i tugaljiv.
Aspekti Hafizove izvrsnosti i veličine
Nije teško obrazložiti zbog čega je Hafiz veliki pesnik i jedan od dvojice najvećih pesnika gazela u istoriji persijske književnosti (drugi je Sa’di), i u stvari, pesnik koji je napisao najbolje ljubavne i gnostičke gazele na persijskom jeziku, o čemu među autoritetima prevladava gotovo jednoglasno mišljenje. Međutim, teškoće se javljaju pri pokušaju odgovora na pitanje u čemu je tajna Hafizove veličine u umetnosti i određivanja njenih aspekata i temelja. Više nego možda svi drugi pesnici, pa čak i Sa’di, Hafiz je koristio, pozajmljivao i uzimao nasleđe svojih prethodnika. U istoriji poezije poznato je da je Hafizov učitelj u načinu pesničkog izražavanja bio Kemaluddin Ismail Isfahani, i da je nakon njega sličan uticaj na Hafiza imala i Sa’dijeva poezija. Ljubavna lirika koju je pisao Hadžo bliska je Hafizovim gazelima. Možda bi se mogla sačiniti lista sa aspektima izvrsnosti i veličine Hafizove poezije: Hafizovo stvaranje mitologije; Vrline i kultura i naučni položaj Hafiza; Moral i gnosticizam kod Hafiza; Hafiz je mislilac i u njegovim pesmama se neguje filozofija; Hafiz je društveni reformator; Elokvencija i umeće Hafiza; Hafizova revolucija na polju gazela; Hafiz i muzika; Racionalna utemeljenost Hafizove lirike; Hafizova ironičnost i radost;Hafiz se bavi i sadžajom i smislom. O svim elementima koje smo naveli iznad može se neograničeno diskutovati i raspravljati, kao što je i pisano u mnogim radovima i knjigama. Međutim, zadovoljićemo se samo time da ih pomenemo, a dalja i detaljnija istraživanja na tu temu prepuštamo svim zainteresovanim ljubiteljima poezije.
Osnovne teme Hafizove lirike
Lirika Hadže Širazija obiluje originalnim i svežim smislom i značenjima, i istovremeno, razmatra raznovrsne i živahne teme. Hafizov pesnički Divan predstavlja izuzetak, zapravo može se reći da svaki njegov gazel, dok varira oko jedne ose, u sebi objedinjuje više raznovrsnih tema; no, predmet naše pažnje u ovom delu izlaganja zahteva da se kao na vodeće teme Hafizove poezije usredsredimo na one koje su najviše upotrebljene u njegovim gazelima. Tematiku Hafizovih gazela ćemo izneti veoma sažeto, budući da parcijalno objašnjenje svih tema ne odgovara našoj nameri o konciznosti prikaza:- budi veseo i ceni vreme koje ti je na raspolaganju; – pozivanje na opijenost i pijenje vina; – pozivanje na obožavanje lepog i posmatanje lepih lica kao manifestacija kreativne snage Boga; – napad na političke i verske strukture moći (kao što su vladar, sudija, muftija, šejh…) koje na prefinjen pesnički način izvrgava podsmehu; – pozivanje na rendi (ko se smatra rendom i šta Hafiz pod time podrazumeva predstavlja komlikovano i teško pitanje, ali se u najkraćem može reći da je rend junak Hafizovog Divana. On predstavlja složenu ličnost koja istovremeno i jeste i nije besprekorna ! Rend je i vernik i protiv vere! On je i mistik i neznalica… a postoje neki koji veruju da je rend sam Hafiz); – odbacivanje razuma kao sredstva za stizanje do Istine. Značajno je to što Hafiz u sebi objedinjuje četiri glavne tendencije prisutne u persijskoj književnosti, a to su tendencije koje su bile rasprostranjene u Iranu oko pet vekova pre Hafiza. Te sklonosti koje su donekle komponente pomenutih tema, su sledeće:
– ideja radosti u drevnom Iranu,
– gnostička ideja,
– hajjamov pesimizam i
– humanistička ljubav.
Kratko tumačenje jednog gazela
U ovom delu, najpre ćemo izneti jedan gazel, a potom dati njegovo tumačenje i komentar, i na kraju objasniti neke izraze (one koje smo obeležili).
1
Ljubavnik sam poznat u ovome gradu koji pogled svoj nije uprljao ni zrnom zla
2
Budi veran, pomuči se i živi srećno u našoj veri, vređanje je što i neverništvo
3
Pira krčme pitah: koji je put spasa? Zatraži mi krčag i reče: čuvanje tajni samo.
4
Šta ima srce od gledanja bašti ovog sveta? Ono bi da okom ubere svet iz Njegove bašte.
5
Poštovanjem vina, zbacih sa plašta sebičnosti u vodu u želji da poručim običaj obožavanja sebe.
6
Milošću tvog uvojka čvrsto sam na zemlji, kakve koristi ako od Voljenog nema znaka?
7
Sjuriću se u krčmu s ovog verskog skupa, Reči učenih bez dela slušati ne treba.
8
Od Voljenog nauči da voliš Lepotu jer je i druženje sa lepim ugodno.
9
Samo usne Voljenog i sakija poljubi, o Hafize, jer je greh poljubiti licemere.
Stih 1: U celom gradu sam poznat po ljubavi i nikada nisam svoje oči uprljao zlim pogledom*.
Stih 2:
Mi smo ljudi od poverenja koji prihvataju sve neprilike i pridike, ljubazni smo i veseli, jer u našem pravcu vređanje je otpadništvo. **
Stih 3:
Pitao sam pira krčme (mejkade)
*** da mi pokaže put spasenja, on mi je zatražio pehar a onda rekao: put spasenja je u čuvanju tajni.
Stih 4:
Šta srce traži u posmatranju bašte ovog sveta?
**** Srce hoće da okom
***** dohvati svet iz bašte Tvog predivnog lica.
Stih 5:
Postao sam idolopoklonik vina, da bih osobinu samoobožavanja isprao vinom. Stih 6: Srce i nadanje sam vezao za velikodušnost Tvojih uvojaka
****** koji me privlače Tebi, jer ako od strane Voljenog ne stiže nikakvo nastojanje, onda nema nikakve koristi od truda i nastojanja.
Stih 7:
Sa ovog skupa gde se drži verski govor, pojuriću pravo u mehanu, jer ne treba prihvatati savete učenjaka ako su bez dela.
******* Stih
8: Nauči šta je lepo sa predivnog lica Voljenog, zato što je obilaženje oko Njegovog predivnog lica ugodno.
Stih 9:
Ej Hafize, ljubi samo usne krčmara i ne ljubi ruke licemera, jer je to greh.
* Zao pogled: ovaj izraz ima dvojako značenje, prvo označava gledanje nečega zlog i ružnog, a drugo označava pesimizam, odnosno posmatranje nečega u negativnomsvetlu. Ovo je vredno pomena, ukoliko se ima na umu da se u gnostičkom poimanju sveta čovek poziva da svakog trena čisti svoj pogled i da na sve pojave gleda blagonaklono.
** Odnosi se na duhovni stupanj „zadovoljstva“. U islamskoj mistici prisutno je verovanje na osnovu kojeg sve što se čoveku desi, po njega je dobro i korisno.
*** Pir krčme (mejkade): u Hafizovoj poeziji, mejkade predstavlja mesto na kome tražitelji Istine primaju svetlo spoznaje; pir je duhovni učitelj.
**** Bašta ovog sveta: Ovde je svet dvojako upoređen, jednom sa baštom, a drugi put sa predivnim licem; oko je upoređeno sa rukom koja bere cvet iz tog vrta.
***** Uvojak: u gnostičkoj književnosti istina se često poredi sa lepoticom, čiji dugački uvojci simboliziraju dug, komplikovan i krivudav put stizanja do Istine; pesnik u ovom stihu kaže da je na putu tvoje ljubavi uveren da će ga milost i nežnost tvojih uvojaka uzeti za ruke.
******* Po islamskom učenju, ne treba slušati govor učenjaka koji je u raskoraku sa delima. Bez obzira na to što je tema postavljena u ovom istraživanju veoma kratka, ipak se nadamo da će poštovani čitalac od nje izvući maksimalnu korist. Ovo izlaganje privodimo kraju u želji za što tesnijim približavanjem kultura i jačanjem međucivilizacijskog dijaloga.
Indeks korištenih izvora:
1 – Horramšahi, Behauddin; Hafizname, tom II, Teheran, 1366.
2 – Rafi’i, Mahmud; Haft beyt asemani, Teheran, 1379.
3 – Dža’far Yahaqi, Mohammad; Tarikh adabiyat Iran va džahan, tom II, Teheran, 1380.
4 – dr Zarrinkub, Abdulhusein / Zarrinkub Hamid; Ababiyat-e farsi, tom I, Teheran, 1380.
5 – dr Amin Riyahi, Mohammad; Golgašt dar še’r va andiše Hafez, Teheran, 1381.
6 – Mansur, Đahangir; Divan-e Hafez, Teheran, 1378. preveo Mirsad Rahmanović